(Od stal­nog do­pi­sni­ka VA­ŠING­TON)
MOJ osnov­ni prin­cip je da umet­nost tre­ba da ži­vi za lju­de, da im bu­de pri­stu­pač­na. Po­ku­ša­vam da lju­bi­te­lje umet­no­sti uklju­čim u de­lo. Za­to su tu objek­ti ko­ji se spon­ta­no, ho­da­njem, po­kre­ti­ma te­la, ak­ti­vi­ra­ju i sa­ži­ma­ju sa čo­ve­kom.
Ovu ide­ju umet­no­sti "oži­veo" je va­jar Mi­lo­mir Jev­tić, u Am­ba­sa­di Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u Va­šing­to­nu de­li­ma ko­ja se po­kre­ću do­di­rom. Nje­go­ve "Ru­ka ra­ta" i "Ru­ka mi­ra", flu­i­di ko­je po­kre­će va­zduh i nji­ho­ve sim­bo­lič­ne po­ru­ke spo­ji­le su u ki­šo­vi­to va­šing­ton­sko pred­ve­čer­je u sa­lo­nu am­ba­sa­de u no­vom, iz­lo­žbe­nom ru­hu, lju­bi­te­lje umet­no­sti po­re­klom iz na­ših kra­je­va i ame­rič­ke po­se­ti­o­ce. Va­jar iz Va­lje­va, ko­ji ži­vi i ra­di u Va­šing­to­nu, ce­njen je u ov­da­šnjim umet­nič­kim kru­go­vi­ma:
- Po­zna­jem Mi­le­ta vi­še od 15 go­di­na, od po­čet­ka nje­go­ve ka­ri­je­re u Va­šing­to­nu. Bi­la sam uklju­če­na u stva­ra­nje umet­nič­kog cen­tra u Ro­kvi­lu, gde je Mi­le otvo­rio stu­dio u ko­jem je na­sta­la ova ino­va­tiv­na, kre­a­tiv­na umet­nost. Ka­da sam kra­jem osam­de­se­tih sre­la Mi­le­ta on je ra­dio sa ce­men­tom i to je bi­la no­va teh­ni­ka. Div­na! Nje­go­va no­va de­la su in­ter­ak­tiv­na, mo­že­te da "sta­ne­te" na njih, ru­ke po­či­nju da se pre­pli­ću. To je Mi­le­to­va po­ru­ka mi­ra, po­zi­tiv­na - re­kla je otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu Džu­di Grin­berg, di­rek­tor Kri­ger mu­ze­ja.
Krug "Or­fe­lin", ko­ji je, u sa­rad­nji sa Am­ba­sa­dom SCG, or­ga­ni­zo­vao iz­lo­žbu, po­čeo je pri­pre­me pre po­la go­di­ne. Je­dan od di­rek­to­ra "Or­fe­li­na", ko­ji oku­plja va­šing­ton­ske in­te­lek­tu­al­ce po­re­klom iz na­ših kra­je­va, Mi­loš Do­ro­slo­vač­ki pri­ča ka­ko su od­la­zi­li kod Mi­le­ta u ate­lje i "igra­li" se nje­go­vim in­sta­la­ci­ja­ma, ko­li­ko je tru­da ulo­že­no u po­stav­ku, ka­ko je uoči sa­mog otva­ra­nja do­šlo do ne­zgo­de i ve­li­ke ner­vo­ze ka­da je pa­lo de­lo sa ka­na­li­ma ura­đe­nim u plek­si­gla­su sa teč­no­šću ko­ju po­kre­će va­zduh, i in­sta­la­ci­ja pre­sta­la da "ra­di"....

Jev­tić za "No­vo­sti" ob­ja­šnja­va igru ma­te­ri­ja­la - gu­me, be­to­na... i nji­ho­vih po­kre­ta­ča u pre­tva­ra­nju mo­bil­nih u sta­bil­ne skulp­tu­re, i obr­nu­to:
- Ru­ka­ma po­ku­ša­vam da iz­ra­zim tu­gu i ra­dost isto­vre­me­no. Je­dan pa­no sa be­lim ru­ka­ma iz­ra­ža­va at­mos­fe­ru mi­ra, dru­gi sa cr­ve­nim ru­ka­ma de­lu­je agre­siv­ni­je. De­lo sa deč­jim gla­va­ma i žen­skim gru­di­ma pred­sta­vlja ma­te­rin­stvo, ro­đe­nje, kon­takt de­te­ta i maj­ke. Ali, to je i pro­test pro­tiv no­ve teh­no­lo­gi­je ko­ri­šće­nja em­bri­o­na kao sred­stvo ma­ni­pu­la­ci­je za klo­ni­ra­nje.
Mi­lo­mir Jev­tić ne pro­da­je svo­je skulp­tu­re. Pa­ten­ti­rao je be­ton­sku teh­ni­ku ko­ju ko­ri­sti gra­đe­vin­ska ame­rič­ka in­du­stri­ja za de­ko­ra­ci­ju be­ton­skih zi­do­va. To mu je iz­vor pri­ho­da.
- Umet­ni­ci svu­da ima­ju isti tret­man. Oko­li­na ih ne pri­hva­ta, jer ži­ve u svom, dru­ga­či­jem sve­tu. Nor­mal­no, ako je dru­ga­či­ji, ne­pri­hva­tljiv je. Mu­ko­trp­no je. Ali se mu­ka kru­ni­še na kra­ju ne­čim što ne­ma ce­nu - ve­li Jev­tić.
U rod­nom Va­lje­vu je ra­dio Pro­tu Ma­te­ju Ne­na­do­vi­ća sma­tra i svo­jom "zna­čaj­nom skulp­tu­rom".
U Ame­ri­ci se za­de­sio "slu­čaj­no", do­šao je u po­se­tu se­stri... Sa­da se sve vi­še pri­mi­če Sr­bi­ji. Za­što? Mi­slim da je to no­stal­gi­ja, ka­že.